U punoj pesnickoj zrelosti, posto je prosao kroz skolu narodne, klasicne i romanticne muze, on stvara svoje velike pesnicke sinteze: Lucu mikrokozma (1845) i Gorski vijenac (1847). U osnovi je svih tih dela misao o jedinstvu coveka i boga, o covekovoj nebeskoj preegzistenciji, o njegovoj moralnoj krivici i padu. Covek tu nije obicno zemaljsko bice, stvoreno od zemlje, nego vise bice nebeskog, bozanskog porekla, kome je zemlja samo privremeno boraviste, mesto ispastanja kazne i okajavanja krivice, a njegov je pravi zavicaj nebo odakle je potekao i kamo treba da se vrati. Radnju Gorskog vijenca svi znaju. Kompozicija Gorskog vijenca, iako odstupa od zakona dramskog roda, ima dublju, filosofsku zasnovanost. Osnovnu temu speva, istragu poturica, Njegos nije razvio u linearan niz medjusobno povezanih dogadjaja, vec je oko nje opisao nekoliko uzastopnih krugova, unutar kojih je ta tema uvek na nov nacin razvijena.